Asja Metodieva radi na svom doktoratu na Centralnoevropskom univerzitetu (CEU), Budimpešta, istražujući radikalne pokrete, sa fokusom na regrutovanju stranih boraca. Njen rad “Russian Narrative Proxies in the Western Balkans”, koji je nedavno objavio Nemački Maršalov fond (German Marshal Fund -GMF), istražuje rast anti-zapadnih/proruskih narativa na zapadnom Balkanu sagledavanjem uloge lokalnih prenosioca narativa — lokalni državni i nedržavni informativni agenti koji voljno promovišu ruske interese širom regiona. Ona je razgovarala sa Meta.mk o glavnim nalazima ovog istraživanja.
(Prevod ovog intervjua na srpskom je prvi objavio “Global Voices na srpskom“, odakle smo ga, uz male preinake, preuzeli, u okviru ugovorene suradnje)
Vaše najnovije istraživanje ispituje ulogu prenosioca ruskog narativa na Zapadnom Balkanu. Kako definišete ove izvore dezinformacija?
Krenula sam u istraživanje upravo sa ovim pitanjem. Naši pokušaji da definišemo dezinformacije su, po mom mišljenju, posljednjih godina doneli etiketu koja je prilično nejasna i često zbunjuje. Ona pojednostavljuje složenu interakciju između suprotstavljenih narativa, pouzdanih i varljivih izvora i izlaganja javnosti mreži stvarnosti. Moj prvi zadatak u ovom istraživanju bio je da pružim konceptualni odgovor na pitanje šta se stvarno događa iza etikete “dezinformacija”. Ovde se radi o izgradnji narativa, više o uokvirivanju stvarnosti a manje o govorenju istine. Dramatično je opalo oslanjanje na činjenice, dok narativi potiču iz percepcija i mišljenja. A ovo je moćno sredstvo u rukama domaćih i inostranih aktera. Dezinformacija nije uvek pojava odozgo na dole. Zato se moj rad usredsređuje na pomoć pri dezinformacijama ili na lokalnost ovog problema.
Koje su najčešće anti-zapadne medijske manipulacije i dezinformacije koje kruže Zapadnim Balkanom i koliko su uticajne?
Ono što je istraživanje ipak otkrilo je da je opšte razočarenje Zapadom širom regiona ključna varijabla za uspešnu izgradnju narativa koji bi služio ruskim interesima. Lokalni prenosioci dezinformaciskog narativa grade narative, dok iskorišćavaju ideju o postojećim identitetskim vezama, zajedničkoj istoriji i bezuslovnoj ruskoj političkoj podršci svih ovih godina. Ovi narativi su filtrirani kroz tradicionalne i društvene medije, kao i lokalne političke, kulturne i ekonomske aktere. Četiri ključna narativa su korišćeni na različite načine u tri zemlje: NATO je agresor, EU je institucionalno i politički slaba, Sjedinjene Države nastoje da stvore veliku Albaniju, a Rusija je pouzdan partner. Njihov uticaj? Teško ga je izmeriti. Ipak bi se moglo zaključiti da je sveukupni efekat prenosioca ruskih narativa u celom regionu takav da su narušeni izgledi za priključenje EU i NATO-u zemljama Zapadnog Balkana; promoviše se slika Rusije kao političke, vojne i ekonomske alternative zapadu; zategnute su tenzije između različitih zajednica; povećava se samopouzdanje i prisustvo nacionalističkih/patriotskih pokreta; a lokalni medijski ekosistem je poremećen i novinarstvo je ugroženo. U Severnoj Makedoniji, antizapadni/proruski prenosioci narativa, posebno aktivni u kampanji #Bojkotiram tokom referenduma, pretili su da će narušiti prozapadnu orijentaciju zemlje. U Srbiji štetno utiču na proces normalizacije sa Kosovom. U Bosni i Hercegovini potkopavaju izglede za političku i institucionalnu saradnju dvaju entiteta u zemlji.
U Severnoj Makedoniji, ruski uticaj je dugo bio tabu tema. Koliko su lokalni politički i medijski akteri sada svesni ovog pitanja?
Rusija nema dugu istoriju geopolitičkog interesa za Severnu Makedoniju. A nije ni uživala veliku popularnost među Makedoncima. Ipak, to se poslednjih godina menja. Iako Rusija nije izrazila zvanične prigovore zbog pristupanja zemlje EU, ona se otvoreno protivi ulasku u NATO. Verujem da neki anti-zapadni politički akteri imaju koristi od ruskog uplitanja, a istovremeno i sami postaju prenosioci narativa. Kada je reč o civilnom društvu i medijima u Severnoj Makedoniji, oni postaju sve svesniji rizika koji kampanje dezinformacija donose. Ipak, medijska nepismenost ostaje ozbiljno pitanje, ne samo u Severnoj Makedoniji, već i širom regiona. Tokom referendumske kampanje mogao se osetiti veliki otpor. A uloga organizacija kao što je Metamorfoziz i dalje je presudna u podizanju svesti.
Pre referenduma o promeni imena, strani dopisnici koji su dolazili u Severnu Makedoniju insistirali su na pronalaženju „traga”, poput direktnog novca iz Kremlja, u suprotnom, su se suzdržavali od spominjanja ruskog uplitanja. Ali situacija na Zapadnom Balkanu često nije tako jednostavna. Da li postoje još neki suptilniji pokazatelji loših stranih uticaja?
Ruski uticaj se često kanališe kroz teme koje na prvi pogled deluju u potpunosti lokalno. Zbog toga ih je teško otkriti. Ratovanje informacijama smatra se pogodnim alatom za mešanje i samo je deo šireg strateškog arsenala za političko uplitanje. Kada pitamo „Je li to opet Rusija”, trebalo bi da pitamo i „Ko bi drugi u ovom regionu imao interes da se suprotstavi Zapadu”? Rusija se aktivnije uključila u unutrašnju politiku Severne Makedonije sa eskalacijom krize 2017. godine tako što je eksplicitno optužila Zapad za situaciju. 2017. godine, objavljivanje obaveštajnih dokumenata otkrilo je kako je ruska ambasada u Skoplju sprovodila subverzivne aktivnosti direktnim finansiranjem medijskih kuća i osnivanjem preko 30 kulturnih organizacija. Mesecima pre referenduma, ruska ambasada je takođe bila posebno aktivna u slanju saopštenja. Jednostavno, samo treba povezati tačkice. Ruske alatke na Zapadnom Balkanu uključuju širok izbor instrumenata meke moći, zajedno sa političkim i ekonomskim pritiskom. Ruski ekonomski trag u regionu raste, posebno u energetskom sektoru. Ruske fondacije su poslednjih godina povećale svoje aktivnosti u celom regionu, okupljajući naučnike, novinare i intelektualce koji dele stavove protiv Zapada. U međuvremenu, Rusija je izgradila bliske veze sa organizacijama veterana i patriotskim pokretima u regionu. Moj argument je da se Rusija oslanja na državne i nedržavne aktere u inostranstvu da ostvari moć tako što plasira antizapadne i proruske narative. Dezinformacijske aktivnosti se “outsource”-iraju preko prenose se preko labavih veza sa lokalnih dezinformacijski aktera koji podržavaju njene interese.
Koje su vrste dezinformacija od Severnoj Makedoniji su preovladavale dok ste istraživali?
Za kratko vreme uoči referenduma, informacije o zemlji bile su zasićene iskrivljenim i polarizirajućim pričama. Kampanja bojkota, izgrađena na anti-zapadnoj retorici, imala je za cilj da obeshrabri ljude da glasaju. Stotine botova i trolova na Facebook-u i Twitter-u i desetine anonimnih portala vesti su stvoreni u tom cilju i aktivno su prenosili anti-NATO poruke. Ključno mesto za takvu retoriku bila je internetska medijska infrastruktura nasleđena od propagandne mašinerije prethodne vlade. Iako balkansko izdanje Sputnjika nije objavilo veliki broj članaka o Makedoniji u nedeljama pre referenduma, srpski i ruski onlajn izvori objavljivali su iste antizapadne/proruske narative a prenosili su ih makedonski. Zastupničke stranke zauzele su prve redove kampanje za bojkot. Ipak, ne treba zaboraviti da je bojkotski kamp sačinjavala veoma heterogena grupa ljudi. Nisu svi protivnici referenduma imali proruski stav, ali mnogi su koristili antizapadnu retoriku. S druge strane, čak i ako ruka Rusije u Severnoj Makedoniji možda nije vidljiva na prvi pogled, priliv anti-zapadnih poruka podstakao je prorusku agendu.
Koje vrste dezinformacija preovlađuju u izveštavanju o poslednjoj fazi spora između Srbije i Kosova?
Spor između Srbije i Kosova se često postavlja kao ključna arena za veću geopolitičku bitku između Rusije i Zapada. Kao što znamo, Rusija je ključni zagovornik Srbije, dok pokušava da preuzme ulogu moćnog posrednika. Pošto ožiljci od NATO bombardovanja 1999. godine još nisu nestali, anti-zapadni pogledi su široko rasprostranjeni u srpskoj javnosti. Spor između Kosova i Srbije je ključan u procesu pomirenja u regionu, a Rusija tu uglavnom zauzima stav koji se suprotstavlja zapadnom. Posrednici u dezinfomisanju koriste kosovsko pitanje koristeći se jednostranom prosrpskom retorikom. Rusija i prenosioci njenog narativa dostižu publiku ne samo u Srbiji, već i u srpskim zajednicama u Crnoj Gori, na Kosovu, i u Bosni i Hercegovini. Oni često ne teže da predstave rusko gledište, već da uvećaju narative koje postoje lokalno. Senzacionalni naslovi i namerno odabrani citati i komentari prilagođeni su širenju nepoverenja i sumnji u ulogu NATO-a i EU u regiji, sugerišući da zapadni akteri deluju protiv političkih interesa Srbije i predstavljaju pretnju regionalnoj stabilnosti.
Takođe ste ispitali širenje dezinformacija o izborima u Bosni i Hercegovini. Šta bi trebali imati na umu strani mediji dok izveštavaju o ovoj zemlji da bi sprečili da budu nesvesni saučesnici?
Bosna i Hercegovina je verovatno najkrhkija zemlja na Balkanu i plodno tlo za geopolitičke bitke između Rusije i Zapada. Međutim, poruke zapadu bile su daleko manje agresivne i tiše nego u Makedoniji i Srbiji. Izbori 2018. nisu doneli velike političke promene, osim što je Milorad Dodik, izabran za srpskog člana predsedništva te zemlje. Pre glasanja 2018. nije bilo nekog većeg političkog događaja koji bi pojačao prorusku/prozapadnu dihotomiju Bosne i Hercegovine. S druge strane, proruski narativi su deo glavne politike u Republici Srpskoj, delom kao rezultat dobrih odnosa Dodika i predsednika Vladimira Putina. Prenosioci narativa u Bosni i Hercegovini su glasniji među etničkim Srbima u Republici Srpskoj, nego u federaciji, jer se poruke najčešće kanalizuju kroz srpski interes u regiji, s posebnim fokusom na spor s Kosovom. Ipak, uloga proruskih medijskih prenosioca u Bosni i Hercegovini ne bi trebala da bude preterana. Takve priče su koristili tokom posleratnih godina lokalni političari, novinari i akademici.
Vaš rad pokazuje da su primenjene različite metode u različitim kontekstima da bi se zavaravala publika na zapadnom Balkanu: od botova i automatizacije u Severnoj Makedoniji do politički kontrolisanih tradicionalnih medija u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Da li postoji „lek“ protiv širenja dezinformacija?
Lek bi bio taj da se kaže da postoji problem, a ne da se svede na nešto normalno. Stvarno, u Severnoj Makedoniji botovi i alati za automatizaciju su igrali ključnu ulogu u proturanju antizapadnih narativaa, dok u Srbiji i Bosni i Hercegovini politički kontrolisani tradicionalni mediji tome više doprinose. Ali svi pate od istih bolesti: slabi medijski sistemi, opšta medijska nepismenost, nedostatak transparentnosti i otpor protiv dezinformacija na političkom nivou. Trebali bismo da insistiramo na političkom priznavanju pretnji informacijama od naših političkih elita. Mnogi od balkanskih političara jednostavno ne prepoznaju slobodu govora kao vrednost, tako da ne mogu da pruže nikakav „lek“ kada je u pitanju politika. Smatram da bi EU trebalo da podstakne političko priznanje pretnje dezinformacijama od strane vlada zapadnog Balkana. Iako su sve zemlje u regionu poslednjih godina bile meta proruskih napora za dezinformaciju, ovaj trend nikada nije označen kao bezbedonosno pitanje na političkom nivou, većim delom zahvaljujući tome što su neke vlade delovale kao prenosioci narativa.
Vrlo često se dezinformacije stvorene u jednoj od zemalja Zapadnog Balkana prerađuju preko granica, menjaju se i zasiljuju se, kako bi služile lokalnim političkim svrhama, i nakon nekog vremena se vraćaju u zemlju iz koje su izašle ali u još štetnijem obliku. Koji bi bio najefikasniji način za borbu protiv toksične pojave širenja dezinformacija preko granica?
Dezinformacije prevazilaze granice ukoliko su ciljane teme prekogranične prirode. A ima ih dosta kada govorimo o balkanskom regionu. Zbog toga, rekla bih da moramo videti više regionalne saradnje i zajedničke strateške ciljeve zemalja u regionu. Namerno pojačana postojeća i tek uvedena anti-zapadna retorika doprinela je proruskoj političkoj agendi u regionu, posebno naporima Kremlja da se odupre daljem proširenju NATO-a. Prenosioci ruskog narativa su uglavnom poboljšali svoj položaj predstavljajući ga političkom, ekonomskom i vojnom alternativom za Zapadni Balkan. Rusija u stvari ne nudi privlačan politički projekat, ali to ide u prilog slabljenju entuzijazma za pristupanje EU i NATO-u širom regiona. Izgleda da je Rusiji lako da proda lokalnim političkim elitama ideju da „ne pripadaju“ Zapadu institucionalno i u smislu identiteta. Istovremeno, nesposobnost ovih elita da ponude ekonomske perspektive podstiče ih da nastave da ističu srodne veze sa Rusijom, istovremeno pokazujući nestrpljenje u razgovorima sa Zapadom.
Šta bi vlade zemalja zapadnog Balkana trebalo da urade u borbi protiv dezinformacija i koliko su aktivne po tom pitanju? Koje korake treba da preduzmu da bi pokazali da sami nisu dobavljači dezinformacija?
Da li to stvarno žele da pokažu ovo? Sumnjam. Verujem da su lokalne političke elite još uvek u iskušenju da zloupotrebljavaju i kontrolišu medije. Ako žele da pokažu političku volju da se bave temom dezinformacija, treba da budu spremni da odgovaraju na pitanja o slobodi govora, medijskom pluralizmu itd. Kao što sam rekla, dokle god ne postoji političko priznanje o tom pitanju, ostajemo sa etiketama i praznim političkim frazama. Tokom referendumske kampanje u Severnoj Makedoniji, Zoran Zaev je izjavio da vlada ima neke signale za mešanje. Sada je vreme kada treba da se pređe preko političkih izjava, da se pokažu dokazi, uključi publika i pokrene politika. U suprotnom, svi upadamo u zamku teorija zavere i modernih političkih narativa .ne baveći se problemom dezinformacija po sebi.
Koliko su aktivni novinari ili medijska udruženja u borbi protiv dezinformacija? Da li su mehanizmi za samoregulaciju koje novinarska zajednica primenjuje dovoljno dobri da bi popravili ovu situaciju ili je potrebno da se uvede nešto drugo?
Ne bi trebali da zaboravimo da na jednoj strani imamo mašine, botove, algoritme. Novinari, s druge strane, naročito u ranjivim medijskim sistemima, ne mogu se sami boriti u ovome. Međutim, novinarima je važan zadatak da ne budu lenji kada je u pitanju provera činjenica. Novinari zapadnog Balkana često propuštaju priliku da podignu svest o naporima prenosioca ruskog narativa da plasiraju izmanipulisani medijski sadržaj ili preuzmu razne izvore informacija. Mnogi su razlozi za to, uključujući i strah od gubitka posla. Zato bi lokalni i međunarodni akteri trebali da podrže novinare u njihovim naporima da otkriju i uklone „lažne vesti“ i druge vrste neistinitih informacija razvijanjem podsticaja za promovisanje novinarskih standarda i korištenje činjenica.
Šta bi Evropska Unija i NATO, a posebno njihove balkanske države članice, trebale da urade da bi popravile ovu situaciju? Da li je bilo nekih dobrih iskustava koja bi se mogla iskoristiti kao model za region?
Prvo i najvažnije, bi trebalo da postane proaktivnija u bavljenju „otvorenim pitanjima“ na zapadnom Balkanu, tačnije u sporu između Kosova i Srbije. Uloga Zapada u sporu između Severne Makedonije i Grčke bila je pozitivan primer takvih političkih napora. EU i Sjedinjene Države treba da postanu vidljiviji kroz inicijative za regionalnu saradnju i političke posete ako žele da pokažu svoje interesovanje za zapadni Balkan i da se suprotstave ambicijama Rusije da proširi svoje prisustvo tamo. NATO bi trebao biti aktivniji u objašnjavanju svoje uloge, uključujući se u kritičke diskusije sa političkim protivnicima širom regiona u pokušaju da umanji efekte anti-NATO retorike, koja izgleda glasnije i uspješnije u prenošenju političkih poruka. EU bi trebalo da podstakne formalno priznanje pretnje dezinformacijama od strane vlada zapadnog Balkana. Iako su sve zemlje u regionu poslednjih godina bile meta proruskih napora za dezinformaciju, ovaj trend nije prepoznat kao bezbednosno pitanje na političkom nivou, većim delom zahvaljujući tome što su neke vlade delovale kao prenosioci narativa.
Vaš dokument o politici naglašava potrebu za povećanim ulaganjima u aktivnosti civilnog društva i akademskim istraživanjima o pitanjima borbe protiv dezinformacija. Na zapadnom Balkanu oba sektora su ozbiljno oslabljena pritiskom neliberalnih vlada tokom dugih perioda državne okupacije. Šta bi u tom pogledu trebalo da bude prioritet međunarodne zajednice i donatora?
Pa EU i svi koji žele da promovišu standarde trebalo bi da se zapitaju šta zaista žele. Pitanje dezinformacija je političko pitanje; to je pitanje vrednosti. Ako dopustimo da neki alternativni pristupi zaobiđu slobodne medije, akademce, otvorene političke diskusije, tada smo u nevolji. Kao i donori, zbog njihove potrebe za ulaganjima u aktivnosti civilnog društva i akademska istraživanja o gore postavljenim pitanjima. Zaista je izazov da se prepoznaju dezinformacije u zemljama gde je sloboda medija snažno umanjena zbog zarobljene države. Stoga je uloga nevladinog sektora i akademske zajednice presudna u informisanju javnosti o šteti koju nanose posrednici u procesu dezinformisanja.
Koja bi bila vaša preporuka za pojedine „prosečne“ građane na Zapadnom Balkanu – koji su krajnja meta kampanja posredovanja? Kako se neko ko nije stručnjak može zaštititi od dezinformacije?
Čitajte. Čitajte. Čitajte. Proverite izvore. Budite kritični prema informacijama koje čitate ili vidite na TV-u. Verujem da smo svi ranjivi i da moramo pronaći vlastite načine da se odupremo. Niko nam ne može pomoći ako odustanemo od razmišljanja na individualnom nivou. Naprotiv, previše je aktera koji ciljaju suprotno. Dakle, svako je odgovoran.
