Kako se približavaju predsednički izbori u Republici Severnoj Makedoniji, zaoštrava se i kampanja tako što se povećava broj dezinformacija plasiranih u javnost, pretočenih u tzv. „lažne vesti“.

Termin „lažne vesti“ sad već svako upotrebljava kako i kad to hoće i često se koristi da se napadnu vesti koje su potpuno istinite, ali koje se ne dopadaju onom ko ih proglašava lažnim. Ovde ćemo koristiti ovaj pojam u njegovom izvornom značenju, gde on označava svesno, namerno i namensko plasiranje neistinitih i netačnih vesti i informacija, u konkretnom slučaju iz političkih razloga, kako bi se nanela šteta političkom protivniku na način kojim će se izmapulisati neiformisani birač, pa čak i relativno informisan, ali koji nema resurse da proverava i analizira čitav niz informacija, i to svakodnevno, i stalno da utvrđuje šta je tačno, a šta nije. Tendencija rasta plasmana lažnih vesti u izbornoj kampanji nije neuobičajena. Ali, ono što jeste neobično u poslednjih 2 – 3 izbornih ciklusa je način na koji se one plasiraju i njihov sadržaj.

Predizborne dezinformacije sadrže dve glavne karakteristike: prvo, one se stvaraju sistematski i organizovano, a u javnosti se pojavljuju putem raznih aktera na političkoj i javnoj sceni kako bi se zamazao i sakrio trag njihovog izvora: lokalni političari, predsednički kandidati, politički kontrolisani portali, drugi mediji i socijalne mreže, gde je neophodno postići još veće rastojanje između pravog izvora dezinformacije i onog ko je objavljuje, a dezinformacije ponekad se koriste čak i kao povod za političku akciju.

Njihova druga karakteristika se odnosi na činjenicu da takve dezinformacije gotovo redovno stvaraju fiktivne skandale u nedostatku pravih. Ovi skandali uvek sadrže nametnutu i nedokazivu krivicu političkog protivnika, stvaraju prazan, veštački i nasilni bes i, ono što je najvažnije sa tačke gledišta njihove provere, oni se u velikoj meri ne mogu proveriti, odnosno nemoguće je dokazati ko je u pravu, a ko nije, zato što se stvari svode na reč jedne strane protiv reči druge strane.

Čak i kad se izmišljeni skandali mogu proveriti, sama provera, ili istina, ima problem da stigne do šire javnosti. Pre svega, demanti nikada nisu tako upečatljivi kao početna, šokantna i senzacionalistička dezinformacija, a kad je reč o proveri činjenica, megafon onog ko širi dezinformacije je daleko veći od onog ko proverava činjenice. Naime, onaj ko širi dezinformacije to čini u ime partije ili kao kandidat za predsednika i kao takav svakodnevno dobija medijski prostor uz bezbroj prilika u nedogled da ponavlja dezinformaciju i manipuliše javnošću više puta.

Ovih dana imamo više primera dezinformacija i manipulacija: lažna vest kako je navodno ministar zdravstva, Venko Filipče, ponudio ostavku premijeru Zoranu Zaevu, gde je navedeno da je povod moralna odgovornost ministra za epidemiju morbila. Ministar je lično odmah demantovao ovu dezinformaciju, ali ne pre nego što se ista raširila u javnosti.

Sledeća “afera” je navodni uticaj predsedničkog kandidata Steve Pendarovskog pri zapošljavanju njegovog brata u Obaveštajnoj agenciji. Iako je njegov brat zaposlen u ovoj ustanovi još od 1999. godine. U vestima se pominje i niz negativnih detalja o karijeri Vojčeta Pendarovskog, zasnivajući sve navode na anoniman izvor.

Još jedna manipulacija je optužba da je gradonačelnik Skoplja Petre Šilegov terao zaposlene u AD „Komunalna Higiena“ da prisustvuju stranačkom predizbornom mitingu, ali vest se zasniva samo na jednoj fotografiji na kojoj se u uniformama javnog preduzeća može videti nekoliko ljudi. Ne postoje drugi izvori informacija, izjave nadležnih ili bilo koga, već samo jedna optužna rečenica i još jedna rečenica koja kao zaključak potvrđuju prethodnu. I toliko.

Ovo je samo mali deo izmišljenih ili neobuzdanih „skandala“ u predizbornom periodu predsedničkih izbora 2019. godine. Izuzetno veliki broj dezinformacija postoji u oblasti ekonomije, na primer (“ekonomija je nula“ navodno su rekli nemački investitori, reinvestirana sredstva nisu investicije, i slično), koje su posebno zahvalne i lake za manipulaciju javnošću zato što je reč o vestima koje imaju stručnu podlogu i potrebno je stručno znanje da bi se raskrinkale, znanje koje većina birača nema.

Ali ono što je zajedničko u svemu ovome je da nijedna od ovih lažnih vesti nije istražena do kraja ili uopšte istražena. Sve one sadrže plitkoću, nedovršenost i nepreciznost karakterističnu za dezinformacije i s obzirom na njihov sve veći broj i intenzitet, one su u korist određenog kandidata u predizbornoj kampanji.

Ono što najviše zabrinjava je opasnost od njihove efikasnosti, odnosno opasnost da se uspješno nametne priča zasnovana na udarnim i lako razumljivim neistinama i na taj način da se manipuliše biračima da se pojave pred izbornim kutijama sa stavovima izgrađenim na lažnim narativima, ne znajući da su prevareni.

Autor: Vladimir Petreski