Darko Brkan je po profesiji ekeltro inžinjer, ali je daleko poznatiji kao pretsednik gragjanske organizacije „Zašto Ne!“ iz Sarajeva. To je jedna od najprominentnijih bosanskih NVO’a koja promoviše građanski aktivizam, radi na polju transparentnosti institucija, kao i na upotrebi tehnologije i digitalnih medija u produbljivanju demokratije u Bosi i Hercegovini. Darko je pretsednik i član bordova nekoliko regionalnih organizacija, kao i vodeći građanski aktivistui BiH. Karijeru je počeo pre 19 godina kao koordinator kampanje za prigovor savesti, mreže koja je promovisala prigovor savesti u odnosu na služenje vojske i BiH. Razgovarali smo sa Darkom u Skoplju o problemima sa dezinformacijama u BiH, ali i u Makedoniji i regionu.
Kakve vrste dezinformacija ima u Bosni i Hercegovini? Koje su najčešće mediumske manipulacije i dezinformacije u vašoj zemlji? Odakle potiću deyinformacije, dali to rade mediji, političari, ko to radi ustvari?
Brkan: Govoreći na osnovu našeg iskustva, većina medijskih manipulacija ima politički karakter. Prema našim istraživanjima, trenutno, preko 60 posto dezinformacija u našoj bazi imaju politički karakter, ostalo su od estradnih nekih zanimljivosti do razno-raznih drugih, koje su vezane uz zdravlje ili nauku, na primer, ali negde oko 60 potsto od svega što se proizvodi u kontekst dezinformacija je političko.
E sad, oko medija, najveći broj dezinformacija proizvodi, oni koje mi zovemo anonimni portali, znači mediji o kojima je teško ustanoviti vlasničku strukturu, uredničku strukuturu, pa čak, u velikom broju slučajeva i mjesto s kojeg operiraju, dakle država iz koje dolaze.
Ali, opet, dezinformatori s najvećim brojem dezinformacija su generalno mediji kao što su javni servisi ili privatni komercijalni mediji koji proizvode najveći broj dezinformacija.
Znači, javni servis je kod vas isto prozvoditelj dezinformacija?
Brkan: Kod nas, javni servis, odnosno jedan dio javnog servisa – Radio Televizija Republike Srpske – je ubedljivo najveći individualni proizvođač dezinformacija!
Kako se vaše udruženje spravlja sa dezinformacijama? Koje aktivnosti vi sprovodite da bi se spravili sa dezinformacijama?
Brkan: Naš generalan, prvi, primarni neki pristup je selektovanje i debankiranje, odnosno provjera tačnosti medijskih izveštaja i onda objavljivanje o kojoj vrsti medijske manipulacije se radi…
Znači, to je fact-checking (provera činjenica)?
Brkan: Pa, mislim, fact-checking, možemo ga tako nazvati… Osim toga, radimo i dosta na medijskoj pismenosti, na različitim sadržajima koji educiraju ljude kako mogu sami provjeriti sadržaje. Imamo te neke dodatne elemente, koji nisu samo fact-checking, nego su više pravljenje nekih alata koji ljudima mogu pomoć, pa mi grupišemo medije koji proizvode najviše dezinformacija pa onda pravimo te liste uz pomoć kojih građani mogu vidjeti kojim medijima mogu da veruju, kojima ne…
Spomenuo si neku bazu? Ta baza je proizašla iz fact-checkinga?
Brkan: Da, ona proizlazi iz toga i trenutno imamo negde oko 1.500 medija u bazi, a to su zapravo mediji koje smo mi identificirali u dosadašnjem našem radu da su plasirale bar jednu dezinformaciju.
A dali su i političari proizvoditelji dezinformacija? Znači, da političar izađe na govornici u parlamentu ili na pres-konferenciji i da počne da govori dezinformacije?
Brkan: Pa jeste. Imamo jako veliki broj provjera koje smo radili o tvrdnjama političara. To, sad, nije medijska manipulacija, to je nekako više diskursna manipulacija u političkom kontekstu, ne možemo krivit medij za plasiranje dezinformacije kroz izjavu političara, a sa druge strane portal “Raskrinkavanje” se bavi onim što je medijski sadržaj, odnosno što su potpisali novinari ili urednici određenog medija.
Postoji struktura kako se šire dezinformacije… Dezinformacija obično nastaje kod nekog opskurnog medija, onda ona bude preuzeta od većih medija, onda se stvari dodaju, pa počinju neki panditi da se bave time, ono kao daju kredibilitet, i onda u nekom trenutku taj diskurs preuzimaju i političari… Ili kreće obrnuto: Političar izjavljuje nešto i onda postoji čitava mašinerija koja to preuzima i amplificira, dodaje još elemenata… Čak sama izjava političara ne mora nužno bit ni dezinformativna, al daje prostor za širenje dezinformacija koji nekako potkrepljuju izjavu. Tako, ima različitih modela i mi vrlo često primećujemo te veze između političara, pandita i medija i kako to sve funkcioniše…
Dali vlada ili vlade u Bosni rade nešto na planu borbe protiv dezinformacija? Evo kod nas Vlada ima radnu grupu, strateški plan…
Brkan: Ne, kod nas ne postoje aktivnosti na tom polju od strane institucija…
Kako stvari stoje na planu sudova, znači, dali se desilo da sudovi donesu neke presude što se tiče govora mržnje, što se tiče izazivanja opšte opasnosti, zato što je neko, ne znam kazao neku laž, neku dezinformaciju. Dali ima bilo kakvih presuda?
Brkan: Ništa posebno… Postoje pojedinačne presude po pitanju ono, neke klevete ili laži o pojedincima. Te vrste stvari postoje. Ali nešto u konteksta govora mržnje, ja bar nisam čuo. Mislim, bilo je procesa, ali da je neka ozbiljna presuda donesena na tom polju, što se tiče bilo čega što nije građanska parnica, jako teško.
Znači, kod vas,uvreda i kleveta su dio građanskog prava?
Brkan: Pa privatne tužbe uglavnom
Dali su medijska udruženja aktivna u borbi protiv dezinformacija? Rade li nešto na ovom planu?
Brkan: Medijska udruženja se bave dezinformacijama. Uglavnom pokušavaju da kroz novinarske krugove utiču na smanjenje širenja dezinformacija. Različite vrste pokušaja postoje. Pa onda samoregulaciona tjela, koja su isto udruženja, na neki način pokušavaju… Ali suštinski jako je tješko uticati na to iznutra, zato što je korištenje dezinformacija ukorenjeno u praksu velikog broja medija…Mislim, kako očekujete da se novinarska udruženja i samoregulaciona tjela bave ozbiljno borbom protiv dezinformacija, kad u njihovim skupštinata, upravnim odborima, sede mediji koji imaju biznis model širenja dezinformacija.
A imate li Savet za etiku, gde svaki građanim koji smatra da je oštećen može podneti žalbu, kad komisija donese odluku, bez razlike dali je ta odluka pozitivna ili negativna za medij, da medij mora objaviti tu odluku na svojim stranicama?
Brkan: Imamo, ali tu je zapravo problem demantija koji dolazi na osnovu žalbe kod Vijeća za štampu. To je potpuno nebitno iz perspektive sprečavanja širenja dezinformacija, zato što taj medij kad to objavi, objavi sa velikim zakašnjenjem u odnosu na novinski ciklus u kom je objavljena ta primarna dezinformacija. Ta objava dobije daleko, čak neuporedljivo manje pažnje, znači, u suštini je potpuno nebitno dali oni objave to ili ne objave. Mi smo imali medijsku kampanju na nas, na mene lično, prije par meseci. Recimo, odluka Vjeća za štampu je bila iznenađujuće negativna na našu žalbu u tom slučaju, ali nama realno nije ni bilo bitno. Jer i da je bila pozitivna, ne bi nikakvi satisfakciju dobili time što bi bila objavljena ta odluka.
Meni i dan-danas nije jasno zašto su oni odbili, jer je postojala ozbiljna kampanja neistina protiv mene i udruženja, ali jednostavno oni su odbili to sa vrlo neobjašnjivim razlogom. Ali nebitno. Generalno mislim da je njihov uticaj na javno mnjenje skoro nikakav iz perspektive samoregulacije, jer smatram da bi samoregulacija funkcionisala ako se može implementirati u toku novinskog ciklusa, dok još vjest ima bilo kakav značaj. Nikome ništa ne vrjedi da se demanti objavi dva mjeseca posle…
Kako je Makedonija pretstavljena u bosanskim medijima i možeš li se setiti nekog primera dezinformacije za Makedoniju, oko Makedonije?
Brkan: Pa Makedonija (se spominje) jedino iz perspektive EU integracija. Ovih priča oko imena. Ima neke aspekte preljevanja u kontekstu diskursa u Bosni i Hercegovini. U BiH sigurno je bilo dezinformacija koje su vezane uz ime, uz odnose sa Grčkom i tu cijelu priču, a i sad je bilo dosta dosta dezinformacija, širile se oko cele priče o odbijanju pristupa za pregovore za Makedoniju, Albaniju, ali nije to makedonska, to je regionalna priča pa je logično da je imala svoje dijelove u Bosni i Hercegovini.
Intervju je radio Vladimir Petreski
