Rekonstrukcija Vlade, odnosno “metla“ premijera Zorana Zaeva svela se na krpicu za poliranje porcelana, umesto da bude ono što bi zaista trebala da bude, sveobuhvatna rekonstrukcija Vlade koja bi imala smisla i razloga.  Lista ministara za razrešenje svela se na tri, nakon što su ostala četiri podnela ostavke kao posledica prethodnih dogovora ili sa njima ili sa koalicionim partnerom u Vladi, DUI-em, odlazeći na druge funkcije ili podnoseći ostavke još odavno (Asaf Ademi, bivši ministar kulture podneo je ostavku dva dana posle predsedničkih izbora).

Dosadašnji vicepremijer za Okvirni sporazum Hazbi Lika, ranije funkcioner u DUI-u,  dosadašnji ministri finansija i lokalne samouprave, Dragan Tevdovski i Suhejl Fazliu iz NDP-a svoje razrešenje prepustili su Parlamentu.

Ovakav ishod mogao se očekivati. Vrlo brzo postalo je jasno da se ne može govoriti o metli ako smenjeni odu na druge funkcije ili su odavno otišli, ili, pak, ako imate i smenjene ministre za koje još uvek u javnosti nije jasno zašto se menjaju (Dragan Tevdovski).

Na kraju, ispada da rekonstrukcija i nije bila neophodna (bar ne na ovakav način i sa ovoliko fanfara), jer su ove smene mogle da se naprave i mnogo tiše, odnosno kroz tihu rekonstrukciju, što bi za vlast bilo mnogo politički isplatljivije.

U državi u kojoj se iseljavanje iz ekonomskih razloga znatno povećava, kakav je utisak htela da nam nametne opoozicija, ekonomija ne raste (kao što raste), nivo radne snage nije stabilan (kao što je), već se smanjuje, cene stanova nisu stabilne, ali opadaju (jer nema ko da ih kupuje), izvoz i ukupna spoljna trgovina rastu (kao što rastu u Severnoj Makedoniji) i slično.

Ali, sa druge strane, ne može se reći da je napravljena rekonstrukcija Vlade u cilju da ista radi bolje i efikasnije, a da ne kažete šta je razlog za smenu prvog čoveka jednog takvog ključnog ministarstva kao što je ono za finansije, odnosno čuvara državne kase. To kvari utisak o vašim časnim namerama kada preduzimate taj korak. Pored toga što se pletu razne priče oko ovoga – da je bio jako škrt sa narodnim novcem, što je u SDSM-u verovatno “iskonski“ greh, jer je za istu stvar bio optuživan i zadnji ministar finansija SDSM-a, Nikola Popovski 2006. godine, pa se čak i netrošenje novca u to vreme (što je držao budžetski deficit  na nivoima o kojim danas možemo samo da sanjamo) navodi kao razlog za izgubljene izbore 2006. godine i dolazak Gruevskog na vlast. Zatim, govori se da su odnosi između Tevdovskog i zamenika-premijera za finansije, Koče Anđuševa, bili krajnje narušeni, da Tevdovski nije hteo da da novac  za ovaj ili onaj projekat i šta sve ne. Razume se, sve je ovo bilo dočekano na nož i iskorišćeno od opozicije. Isto tako i podatak o niskom nivou kapitalnih investicija. Na stranu manipulativna tvrđenja Đorčeva, ali nikada nismo čuli u čemu je stvar sa ovim investicijama, odnosno zašto su toliko niske i na šta se to preusmerava novac.

Ovo prećutkivanje, kao i sama nepotrebna rekonstrukcija predstavlja spušteni gard vlasti i mogućnost da opozicija zada lake političke udare bez puno truda. U vreme kada nije teško da se rašire manipulacije, spinovi i dezinformacije, rekonstrukcija Vlade i nije mogla da bude ništa drugo, osim nefer megdana gde napadač (opozicija u ovom slučaju) ima prednost. Ako je neko mislio da će se ovakvom rekonstrukcijom dobiti poeni u javnosti i da će vlast uspeti da nametne utisak da, eto, premijer traži odgovornost od svojih ministara i spreman je da izvrši smene, ako smatra za neophodnim, takvo nešto niti se dogodilo, niti su pak šanse da se to dogodi bile realne.