Novinarka RTL-a Hrvatska, Damira Gregoret, čija je specijalnost politika, radi kao izvestilac, voditelj vesti i političkih emisija. Ne tako davno dobila je i izvinjenje od premijera Hrvatske, Andreja Plenkovića, koji je umesto da joj odgovori na pitanje koje mu se nije dopalo, samo konstatovao “Slatka si, Damira”. Zatim je sledilo javno izvinjenje Gregoretovoj.
Sa njom smo razgovarali o medijskoj situaciji u Hrvatskoj i lažnim vestima, posebno sada, pre predsedničkih izbora, o ulozi medijskih udruženja, koja su skoro nestala iz javnosti, kao i o digitalnim medijima, koji polako preuzimaju primat.
Da li javnost zna da prepozna lažne vesti i koliko često ih ima u hrvatskim medijima?
– U poslednjih pet–šest godina imamo problem sa raspoznavanjem dezinformacija, lažnih vesti. I sama ponekad nisam sigurna kako da nazovem te vesti, odnosno, da li je svaka informacija, koju je novinar preneo iz neznanja ili nedovoljne informisanosti, lažna vest ili samo dezinformacija. A, sa druge strane, jasno je da je lažna vest nešto drugo što se pušta namerno.
Koji je glavni izvor lažnih vesti?
Rekla bih da mi u Hrvatskoj nemamo veliki problem sa lažnim vestima, bar u ovim mejnstrim medijima, ali postoji, u onim krajnjim delovima spektra, malo levo, malo desno, svojevrsno iskrivljavanje činjenica, koje se takođe može okarakterizovati kao lažne vesti. I to je nešto što do sada nije uzelo zamaha, jer rekla bih, da mejnstrim mediji u Hrvatskoj, na sreću još uvek drže primat, ali svakako to treba detektovati, na to treba reagovati, pitanje je samo kako. Mene brinu podaci o Srbiji, jer je neverovatno kako se jedna takva država dovela u ovakvu situaciju. Pitanje je možda u toj zajedničkj sinergiji, odnosno kolegijalnosti, koja ne mora nužno da bude u okviru granica jedne države. Novinari bi trebalo više da povedu računa i, na kraju krajeva, da se informiše što više instanci, pa i Evropska komisija.
Koja je glavna tema za koju se vezuju lažne vesti?
– Migranti, svakako, ali opet ću reći sa ivice spektra, gde su se preuveličavale brojke migranata, a sa druge strane se upozoravalo da su migranti agresivni, što, svakako u nekim situacijama može da se dogodi. Međutim, treba paziti na tu pozitivnu diskriminaciju kao novinar, odnosno na neobjavljivanje svake vesti, koja može da dovede do mržnje, u ovom slučaju, na toj osnovi.
Sećam se teksta u kojem se spominjalo da su migranti opljačkali nekoliko kuća, posle čega je sutradan stigla informacija iz policije da se radi o samo jednoj kući i da je nisu opljačkali migranti. Tako da je, strah od migranata, koji se proširio Evropom, prisutan i ovde i koristi se za kreiranje lažnih vesti.
Ima li reakcija građana, društva, publike, institucija…
– Teško mi je da kažem kroz brojeve i činjenice kako ko na to reaguje. Mislim da su čak ljudi skloni tome da poveruju ovoj vrsti lažnih vesi, jer je tako jednostavnije, ljudi se osećaju sigurniji iznutra, u svojoj državi kada nema njih, tzv. “stranaca”, koji im narušavaju red. Ali, mislim da treba da postoji odgovornost medija i da su mediji ti koji treba jasnije da se postave i da uklone te bojazni. Svakako, ne kroz neinformisanje, već samo da se objasni ljudima kako u čitavoj toj situaciji treba, ipak, da se bude čovek. Da se pristupi sa humane strane.
– Govori se o tome, iako mi je teško da zamislim kako bi se regulisalo. Sigurna sam da treba i može da se nađe način. Postoji novinarski kodeks koji ne nosi u sebi nikakve sankcije. Hrvatsko novinarsko udruženje je aktivno na ovom polju, ali, samo kao svojevrsna podrška. Uvek može bolje u borbi protiv lažnih vesti i govora mržnje, ali nije nešto alarmantno.
