Posljednja molitva moga tijela
Crn je tvoj vjetar a noć bijela
i svaki damar nadojen zrelinom.
Zareži se ko mač u ovaj drvored tijela
prije no se srušiš zaslijepljena bjelinom.
No i tad će igra da produži trag
u istom tajanstvu i uz čednost istu.
Požarom planuće na tvoje žeći listu
trave što će te uviti u mrak.
(Aco Šopov, Poslednja molitva moga tijela, Predvečerje, Titograd, Grafički zavod, 1966 g. Preveo Sreten Perović.)
Odlučio sam da ćutim. Da „ne palamudim“. Da ne mrsim perje. Da se zatvorim kod kuće, da zaključam vrata, da ugasim svetlo i da ne pričam ni sa kim. Da ne kažem nešto pogrešno, inače bi me mogli odvući za uši iz kuće.
Odlučio sam da ne uznemiravam javnost našim izveštavanjem. Da se uzdržim od prenošenja emocija. Da ne pravim buku. Da ne pravim fotografije. Da ne snimam video zapise. Da izbegnem „emocionalno nabijene narative. Da samo prenesem zvanična saopštenja vlasti. Jer vlast najbolje zna šta je etičko novinarstvo.
Takođe sam odlučio da ne postavljam pitanja. Zašto postavljati pitanja, zašto pokazivati interesovanje? Na sva pitanja je odgovoreno. Ne treba razmišljati. Neko je zadužen da razmišlja umesto nas.
Takođe sam odlučio da ne čitam previše vesti da ne naškodim svom mentalnom zdravlju. Naročito od strane nekih takozvanih medija koji nisu mediji, i od strane novinara koji nisu novinari. Nema potrebe da prestanem da gledam televiziju, jer sam to uradio davno.
Odlučio sam da ne pozivam na okupljanja građana protiv sistema, jer je sistem već izjavio da se bori protiv sistema. Korumpirani sistem. Uspešno. Ako neko drugi bude pozvao na miting, ja ne treba da idem, da ne bih stvarao gužvu, jer je policija potrebnija drugde.
Odlučio sam da zakopam u dubokoj tišini tu „stvar neizrečenu koju nosim“, stvar koja me opterećuje i boli, i čekam da „sama tišina to kaže“. Ostavke čekam u tišini.
Suptilni pritisak za autocenzuru
Moja upotreba ironije nije znak nepoštovanja prema porodicama žrtava i povređenih u tragediji u improvizovanoj diskoteci. Naprotiv, cilj je da se ukaže na nesputane pokušaje cenzure od strane vlasti prema nezavisnim i kritičnim medijima i pokušaje preuzimanja kontrole nad narativom i skretanja pažnje javnosti.
Od 17. marta 2025. godine makedonske vlasti su pokazale svoje pravo autoritarno i cenzurno lice, posebno na dan sahrana. Vlada, regulatorna tela i udruženja bombardovali su medije saopštenjima pokušavajući da ih spreče da objave bilo šta što se ne sviđa političkim partijama na vlasti.
Pod plaštom odbrane profesionalnog ponašanja, skrivena među poznatim standardima koje ionako prate svaki profesionalni medij, vlast je novinare edukovala šta treba, a šta ne treba da fotografiše, kakve video snimke treba ili ne treba da prave, kakve naslove da stavljaju, da li da imaju emocije ili samo da kopiraju njihove oštre najave i govore. Pod maskom suprotstavljanja dezinformacijama, podignuta je prepreka informisanju. U stvari, dobili smo rezultat sličan onima koje koriste autoritarni režimi koji pokušavaju da uguše slobodu govora.
To je dovelo do situacije izuzetno visokog nivoa autocenzure među makedonskim medijima. U većini makedonskih medija teško bi bilo da nađete izveštavanje o životima žrtava, o njihovim porodicama, rođacima, bez priča o običnom narodu, o gubitku, o uspesima, o nadama i potencijalima, o njihovom uticaju na njihove zajednice. Nećete videti tugu niti čuti naricanje. Jer, znate, to bi bilo previše emotivno.
u novinarstvu postoje pravila kako intervjuisati porodice žrtava velikih tragedija, a iskusni novinari ta pravila znaju. Oni se prema njima odnose sa dostojanstvom i poštovanjem, sa osećajnošću i znanjem o tome koja su pitanja prikladna, kao i kada treba odstupiti. Profesionalni fotoreporteri takođe imaju svoj poseban pristup, koji je takođe nenametljiv i pun poštovanja. Međutim, ostaje činjenica da je izuzetno važno dokumentovati ovakve tragedije, napraviti javni zapis koji bi ostao u medijskim arhivama, ostaviti trag zapisan u kolektivnom sećanju.
Neskriveni pokušaj kontrole studenata
Novinar Meta.mk-a pretrpeo je brutalni napad na društvenim mrežama, šireći opako klevetničke optužbe da je organizator studentskih okupljanja. Njegova fotografija je postavljena na desetine postova na Fejsbuku i Tviteru, zajedno sa pozivima na njegovo hapšenje ili fizički napad na njega. Slučaj je prijavljen nadležnima, koji do sada ni na koji način nisu reagovaliy.
Napad je usledio nakon što je na društvenim mrežama objavljen snimak ministra prosvete i nauke Vesne Janevske koji drži govor studentima u kampusu Univerziteta Sv. Kirila i Metodija (UKIM), kada su je prekinuli zviždanjem. Reagovali su na to što je nastavila svoj već dugi govor dok su neki učenici padali u nesvest, a okolina vapila za pomoć i hitnu pomoć. Nekoliko hiljada studenata i srednjoškolaca okupilo se 17. marta da oda počast žrtvama tragedije u Kočanima. Međutim, umesto studentskog okupljanja, događaj se pretvorio u loše vođen PR događaj koji je izmakao kontroli.
Samo jedna TV stanica i nekoliko onlajn medija objavili su vest da su studenti izviždali ministarku. U međuvremenu, reakcije na društvenim mrežama bile su druga priča. Video snimak je objavljen na društvenim mrežama i ubrzo je postao viralan. Te večeri aktivirala se mreža političkih partijskih trolova (na Balkanu zvanih „botovi”) i započela lov na veštice putem anonimnih profila i grupa.
Četiri dana kasnije, kada se ministarka konačno ponovo pojavila u javnosti, nijedan novinar, nijedan medij je nije pitao kako to da se ona pojavila na govornici zajedno sa rektorom da govori na studentskom skupu, umesto studenata. Niko nije pitao da li će podneti ostavku zbog nepoštovanja pokazanog prema studentima u trenutku tuge za preminulim kolegama, za brojnim mladim ljudima koji su izgubili živote i stotinama povređenih koji se još uvek bore da prežive.
U svom govoru ministarka je rekla mnogo toga, ali i recitovala stihove iz pesme „U tišini“ Ace Šopova. Da, zaista, ćutanje ponekad može biti glasnije od reči kada se ukazuje na istinu. Ali kada vlast poziva studente da ćute, može se posumnjati da je reč o pevanju sasvim druge pesme.
Osoba koja je pisala govor za Ministarku mogla je da izabere neku drugu Šopovu pesmu, nešto prikladnije za studentski skup o najvećoj tragediji koja je zadesila omladinu ove zemlje. „Poslednja molitva moga tijela” iz zbirke poezije Ne-Biće iz 1963. zvučala bi realnije tog dana. Ali ne glasom ministra, već glasovima studenata.
Goran Rizaov
(Prevod na srpski: Dijana Đurićković, Global Voices na srpskom)
