Дамјан Михаилов је македонски стрип аутор чији је веб стрип Луси некроманткиња, првобитно објављен на енглеском преко WebToons-а, а недавно је објављен у формату књиге, прво на енглеском, а затим и на македонском.
Глобални гласови су разговарали са Михаиловим о успонима и падовима онлајн објављивања стрипова у Северној Македонији, разликама између опслуживања глобалне и локалне публике и зашто су били потребни прелази између медијских формата.
Михаилов је током дана технички уметник игре, а ноћу – стрип уметник. Почевши као архитекта по професији, касније је открио да је његов хоби цртање његова права страст. Посвећен свом занату, одлучио је да се њиме бави у потпуности. Прави штребер у души, Дамјан воли све, од стрипова и илустрација до филмова и анимације.
Глобални гласови (ГГ): Почели сте да објављујете Луси некроманткиња 2021. године као веб-стрип који изгледа пародира клишее хорор жанра, са посебним обртом увођења лика мале девојчице која жели да буде чаробњак. Шта вас је мотивисало да почнете да причате ове приче?
Дамјан Михаилов (ДМ): “Када сам почео да се бавим развојем игрица, из неког непознатог разлога, престао сам да цртам. Осећао сам се као да се моја креативност исцрпљује на послу. У неком тренутку сам схватио да ми нешто недостаје, па сам помислио у себи: „Потребан ми је пројекат који ће ме натерати да цртам”. У најмању руку, желео сам да креирам нешто сваке недеље. Зато сам одлучио да кренем са стрипом, попут оних у новинама, истим оним са којима сам одрастао, где је сваки дан нови.
Дуго сам имао идеју за причу у којој ће се сукобити два супротна света, нешто мрачно и нешто слатко, и закључио сам да је сада прави тренутак да је оживим. Зомбији могу бити и мрачни и забавни, нудећи бескрајне могућности за узбудљиве приче. Луси је, с друге стране, слатка и весела (већину времена) и разбија стереотипну слику о некромантијиу.”
ГГ: Основни формат који користите су четири панела по страници, док Лусине авантуре могу да се крећу од гегова на једној страници до детаљнијих наратива на неколико страница. Да ли је тешко испричати приче у оквиру ових ограничења?
ДМ: „Никада нисам волео дуге приче, посебно оне које су разбијене, где мораш да чекаш недељу дана на следећи део и на крају заборавим шта се десило недељу дана раније. Људи данас више воле садржај који директно прелази на ствар, па су стрипови са једним причом изгледали као прави избор. У почетку нисам обраћао много пажње на број панела или формат. Али временом сам схватио да ми је потребна доследност, па сам се ограничио на структуру са четири панела.
Ограничења су, како се испоставило, веома добра ствар, терају вас да размишљате о томе како да испричате причу као ефектну шалу. Са превише оквира, лако је претерати, а шала на крају губи своју поенту. На крају крајева, нико не воли дугу шалу.“
ГГ: Поред Луси, представљате низ ликова, од „биљки и зомбија” до друге деце која се могу описати као немагична или „трапава“ у универзуму Хари Потера. Да ли на њихове интеракције гледате као на алегорију или као на начин да поделе неке универзалне поруке?
ДМ: „То је превише дубоко за Лусин свет. То је више као “Ако се уклапа, седи”. 🙂 Нема скривене поруке или тако нешто. Њен универзум је мешавина свих врста магичних светова и стварности. Идеја је да сви ови светови могу срећно постојати. Само желим да унесем мало радости у животе људи. Без обзира да ли сте обожаватељ Ратова звезда или Господара прстенова, у њему можете пронаћи нешто смешно.“
ГГ: Да ли је хорор метафора за ваш поглед на универзум? Или су неки од ликова одраз живих људи?
ДМ: „Можда, и да. Ужас је можда превише јака реч, више личи на табу. Наравно, постоје живи мртваци и разне страшне ствари са темом хорора, али они нису приказани на тај начин. Ради се о томе да узмете нешто што већина људи види као табу и окренете наопачке, и то га чини смешним. Искрено, уморан сам од тема које људи сматрају табуом.
Када већина људи чује синопсис Луси некроманткиња, намрште се и кажу „Зашто си то створио?“ Али онда прочитају неколико стрипова и кажу: „Ово је заправо слатко и смешно!“ и одмах им се свиди.“
ГГ: Који су били утицаји у стриповима или другим медијима који су вас мотивисали да креирате Луси?
ДМ: „Велики сам обожавалац веб стрипова, а има их толико одличних. Одрастао сам уз класике као што су Чарли Браун, Балтазар, и све култне цртане са Картун Нетворка, и мислим да су они имали највећи утицај на мене. Од малих ногу сам имао јак афинитет према цртаним филмовима и стриповима. Живео сам поред Француског културног центра у Скопљу, и током кишних дана одлазио бих тамо да проведем време у стрип секцији, само „читајући“ слике. Нисам разумео ниједну реч, али бих стварао своје приче на основу слика. Продавнице у мом крају продавале су италијанске стрипове преведене на српско-хрватски, од којих је већина била о каубојима, што ми се никада није допало. Уместо тога, привукле су ме шале у дневним новинама, а касније и световима Марвела и ДЦ-а. Вероватно су сви они на неки начин утицали на мене, и још увек утичу.“
ГГ: Почетни формат Луси некроманткиње је био веб стрип. Зашто сте изабрали да објављујете и у формату књиге, на папиру?
ДМ: „Да, Луси је веб стрип, али кључна реч је „стрип“. Док је веб стриповима лакше приступити и читати их на рачунару, телефону или таблету, стрипови су првобитно били штампани формат и још увек су. Многи људи више воле стрипове на тај начин. Такође, заиста је лепо видети га на полици поред свих осталих. 😉“
ГГ: Да ли је страна публика изразила интересовање за стрипове о Луси, било дигиталне или штампане? Да ли бисте били заинтересовани за израду превода на друге језике?
ДМ: „Да, Луси прима љубав из целог света. У почетку сам објавио Луси као веб стрип на енглеском на међународној платформи за веб стрип под називом Webtoons. Брзо је добила пратиоце и фанове који су жељно очекивали сваки следећи стрип. Превод на македонски је био следећи корак јер су деца овде заиста добро реаговала на енглеску верзију. Мало деце је разумело шта се дешава у стрипу, па сам желео да им приближим Луси. Превођење на различите језике је велика прекретница коју се надам да ћу постићи у будућности. Биће невероватно ако се то догоди. Волео бих то да видим.“
ГГ: Како приступате стрип сцени у Северној Македонији и/или на Балкану? Да ли нови и млади аутори стрипова и графичких романа имају прилику да своје приче пласирају?
ДМ: „Ох… ово је тешко питање. Постоје две групе људи: они који стварају стрипове и они који их читају. Већина њих се повезује преко пријатеља, Фејсбука, Инстаграма и сличних платформи. Македонија има веома малу стрип сцену без посвећеног простора који би ујединио ствараоце и читаоце или им дао осећај припадности и подршке. Међутим, постоје страствени појединци који напорно раде да то промене.
На пример, 2024. година је обележила друго издање стрип фестивала Стрип Трип, за који се надам да ће прерасти у дугогодишњу традицију. Пре овога, није се много тога дешавало на локалној стрип сцени. У суседним земљама има неколико фестивала и већина наших уметника ту налази утеху. Најтужније је то што влада често подржава исте организације које мало или ништа не доприносе заједници и, нажалост, овај фестивал се није квалификовао за финансирање. Упркос томе, неколико одлучних појединаца је учинило да се он деси. Уз пуно зноја и напорног рада они су успели. То је био успех, а следећа година обећава да ће бити још боља. Надам се да ће влада препознати растућу жеђ за оваквим догађајима и одлучити да нас подржи. Док то време не дође, ми ћемо наставити да стварамо, а то нам нико не може одузети.“
Овај чланак је првобитно објављен на сајту Глобални гласови (Global Voices), а Мета.мк га реобјављује у оквиру уговора о сарадњи са Фондацијом Метаморфозис. Превод на српски је урадила Дијана Ђуричковић.
