Upotreba kamenih alatki nije sposobnost svojstvena samo ljudima i našim izumrlim precima. Neki majmuni takođe biraju odgovarajuće kamenje i koriste ga kako bi došli do hrane koju ne mogu lako da otvore zubima ili rukama.
Među njima su bradati kapucini (Sapajus libidinosus), južnoamerički majmuni koji stavljaju orašasti plod na ravan kamen koji služi kao nakovanj, a zatim udaraju drugim kamenom kao čekićem kako bi razbili njegovu tvrdu ljusku.
Novo istraživanje pokazuje da kamenje ne biraju nasumično. Kako se navodi u saopštenju Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju, majmuni prepoznaju fizička svojstva različitih vrsta kamenja, ali ih posebno privlači ono na kojem već postoje tragovi uspešne upotrebe.
Istraživanje su sproveli naučnici iz Instituta Maks Plank za evolucionu antropologiju u Lajpcigu i Univerziteta u Sao Paulu. Proučavali su dve populacije u Brazilu: divlju grupu u Nacionalnom parku Sera da Kapivara, u saveznoj državi Pjaui, i grupu koja živi poluslobodno u Ekološkom parku Tiete u Sao Paulu.
Životinjama je ponuđeno standardizovano kamenje različite tvrdoće. Kada je sve kamenje bilo novo i bez tragova prethodne upotrebe, kapucini su češće birali mekše kamenje kao nakovnje, a tvrđe kao čekiće. To pokazuje da mogu da povežu određeno svojstvo materijala sa zadatkom za koji kamen treba da se koristi.
„Izbor kamenja nije samo navika“, kaže prva autorka studije Johana Henke-fon der Malsburg, koja je tokom istraživanja radila u Institutu Maks Plank, a sada je istraživačica u nemačkom Institutu za biologiju domaćih životinja u Dumerstorfu.
U narednim eksperimentima majmuni su mogli da biraju između novog mesta za razbijanje orašastih plodova i mesta na kojem su se već nalazili oštećeno kamenje i polomljene ljuske. Jasno su davali prednost ranije korišćenom mestu.
Kada su im naučnici direktno ponudili novo i već korišćeno kamenje, tragovi prethodne upotrebe ponekad su bili važniji čak i od tvrdoće. Posebno prilikom izbora nakovnja, majmuni su birali kamen sa udubljenjima i oštećenjima, iako je drugi kamen mogao da bude mehanički pogodniji.
Prema rečima Lidije Lunc, rukovoditeljke istraživačke grupe „Tehnološki primati“ u Institutu Maks Plank i glavne autorke istraživanja, majmuni nisu morali da gledaju kako drugi član grupe razbija orašaste plodove. „Tragovi ostavljeni na kamenu bili su dovoljni da usmere njihovu odluku“, objašnjava ona.
Naučnici ovo opisuju kao posredno socijalno učenje. Životinja ne uči direktnim posmatranjem ili podučavanjem, već preko promena koje su drugi ostavili u okolini. Istrošen kamen, udubljenje u nakovnju ili nagomilane polomljene ljuske mogu da pokažu da se na tom mestu i pomoću te alatke ranije uspešno dolazilo do hrane.
Rezultati su objavljeni 5. avgusta 2026. godine u recenziranom naučnom časopisu Proceedings of the Royal Society B, u radu „Social cues on stone tools outweigh raw material properties in wild primates“. Među autorima su Henke-fon der Malsburg, Lunc i istraživači iz Nemačke i Brazila.
Otkriće može da pomogne i arheolozima koji proučavaju kamene alatke ranih ljudskih predaka. Nagomilano korišćeno kamenje možda nije bilo samo ostatak prethodnih aktivnosti, već je moglo da služi i kao svojevrsno „spoljašnje sećanje“, koje je privlačilo naredne jedinke da ponovo posećuju isto mesto i koriste alatke koje su tamo ostavljene.
